Otvoreno pismo razočaranog zemljaka Thompsonu nakon Hipodroma

REDAKCIJI Indexa se javio Thompsonov zemljak (podaci poznati redakciji) koji mu se nakon koncerta na zagrebačkom Hipodromu odlučio obratiti otvorenim pismom.

Pismo prenosimo u cijelosti:

Pismo Marku

1. Zmija me za srce ugrizla
2. Grkinja
3. Ljutu travu na ljutu ranu
4. Tamburaška
5. Ovo mi diže tlak
6. Pijem dušo
7. Zašto si se okomila na me
8. Ostavio sam te draga
9. Pukni puško

Dragi Marko, ako ćeš otpivat baren pola od ovih pisama, ja prvi dolazin u Sinj, u prvi red. Problem je samo Marko, šta ti to pivat nećeš, a znaš ti dobro i zašto nećeš. Nećeš zato šta znamo di si bija ’91., ali za tebe je Markane, te godine rat i završija.

Za druge, poput moga strica, dvi godine mlađeg od tebe, rat je traja malo dulje. Kažu, da me stric volija više od ikoga. I srce me boli svaki put kad mi mater to kaže i pita sićan li ga se, a ja nešto promrmljan, jer istina je Marko, da ga se nažalost, ja slabo sićan. Kad je otiša u gardu ’91., ja san ima četiri godine, a do ’95. doša je kući tri puta, na po par dana. Nisan ga vidija ni tog 10.4.1995., kad su ga spustili s Dinare u kapselu, nisu mi dali Marko, jer je bija u komadima. Toga dana, ka i proteklih godina, ti si dobri moj Markane, vjerojatno ratova s gitarom u jednoj i p*čkom u drugoj ruci. Kažen dobri, jer nema baš ništa loše u tome dobri moj Marko.

Loše je, Markane, šta ti sad nećeš da pivaš svoje, nama najdraže pisme

Ali loše je Markane, šta ti sad nećeš da pivaš svoje, nama najdraže pisme. Nećeš, jer te podsjećaju di si bija posli ’91., dok su prijatelji na koje često misliš i na čijoj žrtvi danas lipo živiš, bili na Dinari. Ispod nje više i ne živiš, jer đavlji vitar ko zna šta ti priča. A znan da ti priča Marko, jer lizanje oltara, Gospe i križevi od 20 metara simptom su nečiste savjesti.

I nije loše Marko, to šta tada radija i šta si tada piva. Nema ništa loše u tome. A ne smetaju mene nimalo ni Čavoglave i to od početka do kraja, onakve kakve jesu, jer ne treba prekarjat prošlost, ako je valjalo tada, valja i sada. Mene smeta Marko šta si se ti sitija ratovat, kad je rat već davno završija. Ne smeta mene šta ti ne voliš Srbe, Markane, nema nikakvog razloga da ih voliš. Smetaju mene Markane kasnije pisme, kojima ti diliš ovaj naš narod. Podilija si ga gore od korone. Da ih je u subotu došlo i još četiri puta više, to je tek pola naroda Marko, a druga polovica misli da si lopov Markane i poslijeratni profiter.

Neće mi, Markane, pomoć ni Gospa, ni Dmitar Zvonimir, ali ti bi moga

Znaš li ti Markane moj, da nije bilo dostave u Zagrebu u subotu. Ne virujen da je naš narod divljački, pa da su se za naše smeđe prijatelje, poslodavci bojali. Mislin da su se bojali da narod ne vidi šta su domoljubi od naroda napravili. Jer, nisu naši smeđi prijatelji sami došli, doveli su ih domoljubi Markane, da preko njih pare izvlače iz firmi. Nekad smo radili na papiru za minimalac, na crno, a sad obrnuli šemu, pa smeđi prijatelji rade na papiru za duplo, ali sve iznad 800e ode u domoljubni džep. Iz domoljubnog džepa odoše pare na pranje u stambeni fond, a kvadrat na 5 iljada oira. Ne mogu kupit stan Markane, jer na tržištu konkuriran domoljubima koji peru pare, zatrpavajući poslove imenima ovin i onima čudnog imena. Ne mogu pravit male Hrvate u 38 iznajmljenih kvadrata.

Past ću Markane s bicikle dok vozim dostave, jer san patetičan ka i ti, pa mi oči suze. Neće mi Markane pomoć ni Gospa, ni Dmitar Zvonimir, ali ti bi moga Markane, ako napišeš kakvu pismu o tome. Ali vidin ja Marko moj, da sit gladnom ne viruje i vrana vrani oči ne kopa, pa daj mi baren onda koju od ovih devet zapivaj, pa da se veselimo i zajebavamo, a ne da mi prodaješ muda pod bubrege.

Koje točno heroje da pitan šta je bilo?

Koje točno heroje da pitan šta je bilo? Teško mi je razlučit. Jedinog za kojeg san siguran, donili su u komadima. A na svakog takvog, pojavilo se deset ovakvih ka šta si ti Markane ili tvoji frendici s kojima si se slika na probi. Ili možda pola tvoje publike koji su oni ili potomci onih, koji su hrabro jurišali na srpske tenkove po Minkenu. Svi mi maštamo da bi bili heroji, ali kad dođe taj trenutak, većina ipak ode za paricom, p*čkom ili tek živom glavom na ramenima. I nema baš ništa loše u tome, ali heroji su Markane heroji, upravo zato šta su rijetki.

Moj je stric meni iz osmogodišnjakove perspektive bija ozbiljan čovik, ali on je Markane zadnji put moga nešto reć kad je bija 11 godina mlađi od sadašnjeg mene. Da je ima priliku sazrit i vidit šta ste napravili, ne znan bi li ti se svidilo šta bi reka. Zato pusti heroje da spavaju i ne pitaj pizdarije, jer dobro ti znaš šta je bilo.
A i šta je.

Tvoj zemljak